U pisanim dokumentima Valjevo se najpre pominje krajem XIV veka, u pismu kojim Dubrovčani mole kneginju Milicu i njenog sina despota Stefana Lazarevića da im omoguće slobodnu trgovinu u ovom mestu, a pojedini istoričari smatraju da je naselje zasnovano još u rimsko doba, a da sam naziv grada potiče od latinske reči vallis, što znači dolina
Prema jednom predanju, Valjevo je dobilo ime po valjanim ljudima koji u njemu žive. Prostodušni i srdačni, rado će prihvatiti svakog dobronamernika, ponuditi i sa njim podeliti ono što imaju. Međutim, ako pridošlica dolazi sa lošim namerama, ovde se neće dugo zadržati. Tokom čitave istorije Valjevo je bilo tvrd orah za zavojevače, bez obzira na to da li je reč o Austrijancu, Nemcu, Mađaru ili Turčinu.
Mapa lokacije ValjevaO slobodarskom duhu Valjevaca, o njihovom junaštvu i hrabrosti, najbolje govore njihovi spomenici. Postavljeni su širom grada na Kolubari, svedoče o različitim istorijskim epohama, ali o istom narodu. O ljudima neustrašivim u ratu, milosrdnim i duševnim u miru.
Najveći vašar na Balkanu
U pisanim dokumentima Valjevo se najpre pominje krajem XIV veka, u pismu kojim Dubrovčani mole kneginju Milicu i njenog sina despota Stefana Lazarevića da im omoguće slobodnu trgovinu u ovom mestu. Postojalo je, dakle, i znatno ranije. Pojedini istoričari smatraju da je naselje zasnovano još u rimsko doba, a da sam naziv grada potiče od latinske reči vallis, što znači dolina. Veruje se, takođe, da je ime dobilo i po brojnim valjaricama i valjanju sukna, nekada rasprostranjenom zanimanju, ali smo nedavno zabeležili i legendu koja govori o prvim srpsskim doseljenicima. Naime, posle Kosovske bitke, kada su ljudi bežeći od Turaka stigli i do ovih krajeva, najpre su zastali na obroncima Medvednika. Tu su se malo odmorili ("poćutali"), a kako im se mesto učinilo povoljnim za život, nakon kratkog većanja, rešili su da ovde ostanu. Međutim, jedan mudri starac im reče da je bolje da se svale do ravnice, gde ima više plodne zemlje i gde ih Turci neće lako iznenaditi. Tako i učiniše. Od tog svaljivanja nastade Valjevo, a mesto gde su se najpre zaustavili i danas se zove Poćuta
U pisanim dokumentima Valjevo se najpre pominje krajem XIV veka, u pismu kojim Dubrovčani mole kneginju Milicu i njenog sina despota Stefana Lazarevića da im omoguće slobodnu trgovinu u ovom mestu. Postojalo je, dakle, i znatno ranije. Pojedini istoričari smatraju da je naselje zasnovano još u rimsko doba, a da sam naziv grada potiče od latinske reči vallis, što znači dolina. Veruje se, takođe, da je ime dobilo i po brojnim valjaricama i valjanju sukna, nekada rasprostranjenom zanimanju, ali smo nedavno zabeležili i legendu koja govori o prvim srpsskim doseljenicima. Naime, posle Kosovske bitke, kada su ljudi bežeći od Turaka stigli i do ovih krajeva, najpre su zastali na obroncima Medvednika. Tu su se malo odmorili ("poćutali"), a kako im se mesto učinilo povoljnim za život, nakon kratkog većanja, rešili su da ovde ostanu. Međutim, jedan mudri starac im reče da je bolje da se svale do ravnice, gde ima više plodne zemlje i gde ih Turci neće lako iznenaditi. Tako i učiniše. Od tog svaljivanja nastade Valjevo, a mesto gde su se najpre zaustavili i danas se zove Poćuta
Doline (vallis, na latinskom) oko Valjeva Tokom minulih vekova kroz Valjevo su prolazili brojni strani putopisci. Od Hadži Halife i Evlije Čelebije, preko Feliksa Kanica i Džona Rida, pa sve do doktora Arčibalda Rajsa i Ficroja Meklina. Dolazili su različitim povodom, u raznim vremenima i gledali ga drugačijim očima. Videli su ga i kao mirnu tursku kasabu, sa devet džamija i dva kupatila, koja je dugo bila sedište muselina. Gledali su ga i kao srpsku varošicu koja se tokom druge polovine XIX veka munjevito razvijala i postala jedno od najvažnijih mesta obrenovićevske Srbije.
Beležili su hroničari i patnje naroda koji se u zimu, ratne 1915. godine našao u žarištu jedne od najvećih epidemija pegavog tifusa na svetu, u vremenu kada je svakodnevno umiralo i po 200 ljudi. O tim danima, uostalom, i danas svedoči staro groblje iznad grada, na kojem su, jedni do drugih, sa istim pijetetom i poštovanjem, pokopani i srpski vojnici i austrijski zarobljenici, brojni dobrovoljci i medicinsko osoblje, pristiglo iz svih krajeva Evrope.
Beležili su hroničari i patnje naroda koji se u zimu, ratne 1915. godine našao u žarištu jedne od najvećih epidemija pegavog tifusa na svetu, u vremenu kada je svakodnevno umiralo i po 200 ljudi. O tim danima, uostalom, i danas svedoči staro groblje iznad grada, na kojem su, jedni do drugih, sa istim pijetetom i poštovanjem, pokopani i srpski vojnici i austrijski zarobljenici, brojni dobrovoljci i medicinsko osoblje, pristiglo iz svih krajeva Evrope.
Panorama ValjevaPosmatrali su ga putnici i u nekim srećnijim vremenima, kada se igralo, pevalo, mezetilo i uživalo. Valjevski panađur, koji se i dan-danas održava o Ilindanu, nekada je bio najveći vašar na Balkanskom poluostrvu. Iz svih krajeva Srbije, Bosne, Austrije i Grčke stizalo je na desetine hiljada grla goveda, konja, ovaca i svinja. Trgovalo bi se dan-dva, a onda bi se ispod razapetih šatri razlegla ciganska muzika, cvilele bi ćemane, duvale bi trube, okretali volovi na ražnju i razvijalo se takvo kolo čije šarenilo, verujemo, nijedan slikar na platno ne može preneti.
Stare radnje, nove zanatlije
Međutim, kako god ga videli i doživeli, malo je ko od putnika propustio da primeti da se Valjevo svilo "na krasnom i valjanom mestu, kakvo se samo poželeti može". A, ono, zakopano u divnoj kolubarskoj dolini, sa svih strana okruženo planinskim vencem Medvednika, Jablanika, Povlena, Maljena i Suvobora, ušuškano i zaštićeno od vetrova, sa plodnom ravnicom koja se, ka severu, pruža u nedogled. Ovde, uostalom i rečice sa gorskih visina svakodnevno donose svežinu, zdravlja, žubor i vedrinu. Od mesta gde Obnica i Jablanica prave Kolubaru, sa njene leve strane, pruža se prelepi park na Vidraku, koji će mnoge podsetiti na Bulonjsku šumu.
Međutim, kako god ga videli i doživeli, malo je ko od putnika propustio da primeti da se Valjevo svilo "na krasnom i valjanom mestu, kakvo se samo poželeti može". A, ono, zakopano u divnoj kolubarskoj dolini, sa svih strana okruženo planinskim vencem Medvednika, Jablanika, Povlena, Maljena i Suvobora, ušuškano i zaštićeno od vetrova, sa plodnom ravnicom koja se, ka severu, pruža u nedogled. Ovde, uostalom i rečice sa gorskih visina svakodnevno donose svežinu, zdravlja, žubor i vedrinu. Od mesta gde Obnica i Jablanica prave Kolubaru, sa njene leve strane, pruža se prelepi park na Vidraku, koji će mnoge podsetiti na Bulonjsku šumu.
Tešnjar, najstarija ulica u gradu Nedaleko od njega je i Tešnjar, najstarija ulica u gradu, za koju rekoše da se vek i po nije menjala. Ipak, pažljivo oko posmatrača se neće prevariti. Iako stare kućice sa radnjom u prizemlju i stanovima na spratu deluju isto, u njima odavno više nema terzija, abadžija, pintora, sedlara, oružara i drugih starih zanata. Njihovo mesto, kao neumitni danak vremenu koje prolazi, zauzeli su kafići, butici, male galerije i mni marketi. Nestala je i stara turska kaldrma zbog koje su mnogu ovaj deo grada nazivali i valjevskom Skadarlijom. Nažalost, nema više ni straih Valjevaca, onih starina sa dugim brcima koji su satima sedeli na ćepencima, pušili lulu, ispijali prepečenicu, i vazda rado pričali o vremenima prošlim. Ipak, saznadosmo priču o Tešnjar agi, vlasniku pogolemog imanja na desnoj obali Kolubare, koji netragom nesta uoči Drugog srpskog ustanka. Turčin se izgubi u nemirnim vremenima, ali se uspomena na njegovo ime sačuva baš u ovoj ulici.
Centar grada Leva obala
Valjevo se prvobitno razvijalo na desnoj obali reke, na strmijoj strani, od današnje valjevske pivare, pa sve do ušća reke Gradac. Tek kasnije su drvene ćuprije premostile Kolubaru, pa se današnji centar premestio na levu obalu. Tamo je i danas nadaleko poznata valjevska Gimnazija, Narodni muzej, zgrade Suda i Opštine i doskora jedina crkva u gradu. Docniji razvoj varoši na ovoj, znatno ravnijoj strani, omogućio je i dobru regulaciju ulica, koje su prave i mahom se seku pod uglom od 90 stepeni.
Valjevo se prvobitno razvijalo na desnoj obali reke, na strmijoj strani, od današnje valjevske pivare, pa sve do ušća reke Gradac. Tek kasnije su drvene ćuprije premostile Kolubaru, pa se današnji centar premestio na levu obalu. Tamo je i danas nadaleko poznata valjevska Gimnazija, Narodni muzej, zgrade Suda i Opštine i doskora jedina crkva u gradu. Docniji razvoj varoši na ovoj, znatno ravnijoj strani, omogućio je i dobru regulaciju ulica, koje su prave i mahom se seku pod uglom od 90 stepeni.
Zgrada Opštine Valjevo je bilo, a i danas je, privredni, administrativni i kulturni centar zapadne Srbije, manje ili više dobrim putevima povezan sa Beogradom, Šapcem, Užicom, Bajinom Baštom i Loznicom. Nažalost, poslednjih godina, kao i u većini drugih gradova u Srbiji, naišla je velika ekonomska kriza. Nekadašnji privredni giganti poput "Krušika", "Srbijanke", "Elinda" i drugih preduzeća, grcaju u teškoćama, nezaposlenost je velika, ali se ovde ne predaju.
Hotel Grand Šansu za ekonomski preporod vide u razvoju malih i srednjih preduzeća, proizvodnji zdravih poljoprivrednih proizvoda i turizmu.
Doskora jedina, pravoslavna crkva Svetog Đorđa Divčibare su još pre "onoga" rata zvanično proglašene vazdušnom banjom, a o prirodnim lepotama Debelog brda, lekovitosti banje Vrujci, autentičnim selima i srednjevekovnim manastirima, veruju ovde, tek će se čuti.
Vlada Arsić
Press magazin 64 – 20.01.2008.
Press magazin 64 – 20.01.2008.
Нема коментара:
Постави коментар