ARAČA

KOLA PO KOLA…

Po selu smo zastali da se izmusavimo pod svakim dudom ili višnjom (što će reći na svakih nekoliko koraka), a ja sam se i uzverala na jedno drvo da doprem do što zrelijih ringlova. A onda smo se zaputili ka močvari…

Jutro je obećavalo: dva-tri oblaka, i tanak zrak zubatog sunca, taman da nas izmami iz tople jazbine. Kada smo konačno otpešačili iz Novog Sada i našli se u sred Ničega, Dan je pokazao svoje pravo lice i Ništa je nestalo u magli. U smrznutoj ravnici, nevidljiva u magli, Arača je čekala.

Mapa pozicije ostataka Benediktinske katedrale Arača

Prva kola nas pokupiše brzo i stigosmo u Temerin. Magla je već bila toliko gusta da su se jedva mogle videti kuće sa druge strane ulice.

Drum

Posle nekog vremena, tu nas pokupiše druga kola, i ostaviše nas na slici, tj. na mestu koje vidite na gornjoj slici.

Mraz, vetar, ‘ladno. Kola ni od korova. Vidljivost – par metara. Iskusni stoperi nesumnjivo će prepoznati ono što se zove Idealno Mesto. Nakon staloženog sagledavanja situacije, razmatranja svih olakšavajućih i otežavajućih faktora, prisećanja reči velikih ljudi i podrobnog ispitivanja okolnosti, opredelili smo se za jedinu moguću strategiju: iskopali smo flašu iz ranca i krenuli da tražimo zaborav pre nego što on pronađe nas.

Ukleta šinobuska stanica

Da je vreme proticalo, rekli bismo "posle izvesnog vremena" ali ovako ostaje samo: stao je kombi sa nekakvim radnicima, koji nas povezoše do Bačkog Gradišta. Već posle par minuta pokupio nas je kamion koji je išao za Sentu, no mi izađosmo već u Bečeju odakle nas je g. Cvejin, pričljivi profesor istorije, povezao do Novog Bečeja.

Ukleta napuštena šinobuska stanica Crna Bara

Tamo smo videli jedno lepo groblje koje se naziralo u belom Nečemu, kupili 4 bonžite sa čokoladom (48 dinara, što je ujedno i celokupni utrošeni budžet za ovaj izlet) i krenuli peške ka skretanju za Araču koje se, prema našim preciznim navigacionim instrumentima (ala "instinkt") nalazilo nekih 7 ili možda 12 kilometara odatle. Tu smo se vala lepo napešačili. Konačno nas pokupi kamion i posle svega desetak minuta vožnje, kada u magli ugledasmo Crnu Baru, stavismo vozaču do znanja da mi tu silazimo. On nije delovao zbunjeno našim prohtevom, te siđosmo.

Živopisni vojvođanski pejsaž u mesecu februaru

Odatle pa na dalje, put vodi kroz beskrajne njive. Smrznuta zemlja tiho pucketa pod đonovima, tromi pramenovi magle vuku se po zaleđenim brazdama. Linija horizonta dovukla se na par stotina metara, i vreba. Već nakon par koraka, potpuno nestajemo u magli. Kažu da se Arača, kao najviši objekat u okolini, po nekim pitomijim vremenskim uslovima vidi još sa stanice Crna Bara, i da je onda lako do nje stići, navodeći se obrisima na horizontu. Mi još jednom koristimo proverene indijanske metode, i samopouzdano idemo ka tamo. Da, da, baš tamo, pravo napred. Šta god da u tom trenutku ”napred” predstavlja. Magla se i dalje nezainteresovano vuče okolo, a monotoniju pejsaža narušava po nekoliko primeraka zečeva i srna koje naša (vatrenom vodom) izoštrena čula opažaju u toj neverovatnoj istosti predela. Ni o kakvoj flori nema ni govora, osim nekakvih čičkova koji se zadrto kače za nogavice.

Nejasna mrlja na horizontu

Fatamorgana? Iz horizonta izranja nešto...

Da li se isplati tvrdoglavost, ili sreća pomaže pijanim stoperima, tek u nekom trenutku se nekakva nejasna mrlja ukazala na horizontu. Koji korak i nekoliko stotina čičaka dalje, i stižemo do fantomskog hrama. Mrtva tišina, samo vetar zviždi oko ušiju. Katedrala, bivajući objektom najveće mase u široj okolini, privlači hipnotičkom snagom. Uskoro se nalazimo sasvim blizu.

U katedrali danas žive ptice i imena urezana u zidove. Najstariji potpis koji smo pronašli ima punih 98 godina. Godine ptica nismo uspeli da utvrdimo, a to nas je, nekako, i manje zanimalo.

Arača

Unutrašnji časovnik je sugerisao da je rano popodne i da se ne mora nikud žuriti (unutrašnji časovnik naravno, jer su spoljni parametri poput osvetljenja, zastupljenosti Sunca na nebu ili koncentracije magle u vazduhu bili konstantni od kako smo, nešto posle 6 ujutru, izašli iz Novog Sada).

Ulazimo unutra...

Then, by a secret shrine I ride
I hear a voice, but none are there
The stalls are void, the doors are wide
The tapers burning fair.

Fair gleams the snowy altar cloth
The silver vessels sparkle clean
The shrill bell rings, the censer swings
And solemn chaunts resound between.

And round about his home, the glory
That blushed and bloomed
Is but a dim-remembered story
Of the old time entombed.

Kraj priče je gotovo sasvim isti kao početak, samo u suprotnom smeru. Natrag kroz njive, ovaj put pod neverovatno plavim nebom jer se magla, kad smo izašli iz katedrale, potpuno podigla, i čak je i sunce izgrejalo i počelo, lagano, da smekšava oranice i topi iglice mraza na našoj odeći. Ponovo stojimo na putu ispred stanice Crna Bara, sa palcem u vazduhu... posle par kola i kamiona, pošto smo osvežili svoje poznavanje najnovijih hitova narodne muzike, stižemo i u Novi Sad, tačno u 6 popodne, dok počinje da se hvata prohladni februarski sumrak.

Lazar i Iva
Klub putnika Srbije – 09.05.2005.