MANILA

GRAD IZA ZIDINA

Mabuhaj, što znači "dobar dan, lepo je da si ovde", reći će Filipinci u znak dobrodošlice. Ako ste belac, pozdraviće vas i sa "Hej, Džo", što je relikt iz vremena kad su ovde vladali Amerikanci

Po jednoj staroj legendi Filipini lebde negde između neba i vode, ali geografski, ova ostrvska zemlja se nalazi u jugoistočnoj Aziji. Oni, u stvari, pripadaju kopnenom mostu koji se nekada davno prostirao do Tajlanda preko Malezije i Indonezije, do Japana i Kine.. Preko tog mosta, prošli su mnogi migracioni talasi i narodi koji su se naselili na Filipinima.

Mapa lokacije i grada Manile

Tokom vremena, ovu ostrvsku zemlju zadesile su razne promene usled kojih su mnogi doseljenici ostali potpuno izolovani. To je jedan od razloga zbog kojih stanovništvo Filipina nije homogeno. Većina Filipinaca su danas osobe rascepljenog identiteta. Kao posledica španske kolonijalne vlasti duge 350 godina i pedesetogodišnje "vladavine Holivuda", njihova duša je španska, a lice američko. Kada su 1898. godine na mesto Španaca došli Amerikanci, za Filipine počinje pedesetogodišnji period nazvan american way of life. Od tada, uprkos dugogodišnjem španskom uticaju i činjenice da su Azijati, Filipinci se sve više amerikanizuju, prvo politički, zatim ekonomski, a onda i društveno. U jednom trenutku amerikanizacija je uzela toliko maha, da se o Filipinima govorilo kao o 51. saveznoj američkoj državi!

Ipak optimisti

Panorama grada

Ova zemlja je stekla nezavisnost 1946. godine, ali sa novostečenom slobodom Republika Filipini nije znala šta konkretno da započne. Iako raspolaže prirodnim bogatstvima, danas se ubraja u najsiromašnije zemlje na svetu.

Siromaštvo je ovde deo svakodnevice, a više od polovine stanovništva živi ispod crte egzistencijalnog minimuma. Ali, nije uvek bilo tako. Zajedno sa Japanom, Filipini su spadali u bogatu, naprednu i visoko razvijenu naciju Dalekog istoka. Sunovrat je započeo sredinom šezdesetih godina XX veka, kada je na vlast došao diktator Ferdinand Erdalin Markos. Tada Filipini postaju "samoposluga" male grupe bogatih porodica. Gradovima su vladali Markos i vojska, a provincijama oligarsi i njihove privatne armije.

Kada je 1986. godine izbila revolucija, Markos je sa novcem opljačkanim iz državne kase, pobegao u SAD. Koliko je brdo dugova za sobom ostavio njegov klan i za koliko je ojađena državna kasa, ukazuje činjenica da se zemlja i njena privreda od tada još uvek nisu oporavile. Filipini su i dalje sirotinjska kuća jugoistočne Azije. Čak i povratak demokratiji posle Markosa, nije mnogo doprineo socijalnoj pravdi – zemljom i dalje vladaju velikoposednici i malobrojne bogate porodice.

Plaža u prestonici Filipina

Uprkos teškoćama i ogromnoj nepravdi, pogled Filipinaca uperen u budućnost, nije mračan. Ovde se mnogo polaže na turizam, koji u jugoistočnoj Aziji važi za broj jedan. Sa svojim kulturnim raznolikostima, prirodnim lepotama i kontrastima, Filipini mogu da ponude sve osim dosade. Protiv nje je najdelotvornija prestonica Manila sa božanstvenim plažama i očaravajučim pirinčanim terasama, muzejima, noćnim životom, muzikom, folklorom, diskotekama, barovima, jeftinim šopingom, ukusnom hranom, slatkim voćem i lepim i ljubaznim svetom.

Pirinčane terase

Intramuros, što znači "grad iza zidina", stari je deo Manile sa dugom i burnom istorijom. Moćne zidine Intramurosa svedoče o istrajnom duhu grada koji je već 400 godine prestonica Filipina.

Srce Filipina

Prvi doseljenici muslimani, naselili su se duž dugačkog zaliva na južnom kraju ostrva Luzon. Kasnije, 1571. godine, španski istraživač Migule Lopez de Legaspi osnovao je Manilu. Novi grad, obezbeđen jakim zidinama, veoma brzo je postao jak trgovački centar. Povoljna lokacija grada i luke i blizina reke, dozvoljavala je protok robe i trgovinu, koja je Manili obezbedila status najznačajnije luke u tadašnjoj španskoj kolonijalnoj imperiji.

Iako su se tokom godina smenjivali kineski, holandski i britanski osvajači, Manila je ostala pod španskom kontrolom sve do 1898. godine kada su vlast preuzeli Amerikanci. Tokom Drugog svetskog rata zauzeli su je Japanci od kojih je pretrpela velike štete. Posle rata, ponovo je izrasla iz pepela i, sve do 1946. godine, bila prestonica Filipina. Tada je to postao susedni Kezon siti. "Stara dobra" Manila to ponovo postaje 1976. godine, i od tada ona je ne samo centar Filipina već i njeno srce!

Zidine Intramurosa

Mnogi Filipinci zavedeni obećanjima, neonskim reklamama i bajkama o napretku i blagostanju, krenuli su iz sela u gradove koji nisu u stanju da izdrže toliki priliv armije siromašnih. Samo u Manili živi između tri i četiri miliona ljudi, što čini trećinu ukupnog broja stanovnika zemlje. Iako većina živi u sirotinjskim četvrtima, u udžericama od kartona i dasaka, sirotinjski prsten oko Manile uvećava se svake godine za preko 300.000 ljudi. Od mnogih sirotinjskih naselja, verovatno najpopularnije je ono koje je smešteno duž pruge! Čitavom njenom dužinom kroz grad, žive najsiromašniji Filipinci. Svoje sklepane domove sirotinja je smestila tik uz prugu, tako da je pravo čudo kako se, prilikom prolaska voza od vibracija i tutnjave, sve ne poruši. Skoro je sigurno da neka i padne, isto kao što je sigurno da će na istom mestu za tili čas biti sklepana nova. Tako mora da bude, jer čim se ukaže prazno mesto, neko od pridošlica ga odmah uzima.

Siromašna četvrt

Osim što su siromašni, stanovnici favela su i domišljati. Da bi se prebacili sa kraja na kraj grada, koriste prugu po kojoj saobraćaju drvena kolica sa klupicama. Kolica za malu nadoknadu guraju dečaci, koji veštinom akrobate na žici, trče po šinama. Kada pisak lokomotive najavi dolazak voza, kolica se jednostavno sklone sa pruge. Stanovnici favela su se dosetili i kako da se otarase suvišnih stvari i smeća. Sve što im ne treba, oni jednostavno bacaju na krov voza dok prolazi kroz njihovo naselje!

Dobri i – jeftini

Obilazeći grad primetila sam ispred nekih zgrada poveće grupe muškaraca, različite starosne dobi. Pomislila sam da su u pitanju štrajkači, međutim, bili su to pomorci, koji ispred brodskih kompanija čekaju posao na nekom stranom brodu. Setila sam se da su Filipinci tradicionalno dobri i vredni pomorci i da plove na brodovima širom sveta. Osim toga spadaju u jeftiniju radnu snagu.

Prase na ražnju

Filipinska kuhinja je pravi potpuri kultura i svojevrsni susret istoka i zapada. Kakva bi i bila, posle 350 godina vladavine španske kuhinje i 50 godina američke, posoljena šakom malajske, začinjena kineskom. Ipak, osnovna hrana Filipinaca je pirinač, koji služi i kao kulinarska podloga za mnoga druga domaća jela. Nacionalno jelo je adobo, pečeno svinjsko meso začinjeno soja sosom i belim lukom, ali zasigurno najomiljenije jelo je lećon, odnosno prasence sa ražnja. Mada se peku po čitavom gradu, najviše ražnjeva u Manili ima u ulici Kalavite. Ovde iznad užarenog drvenog uglja mnogi prasići lagano vrte svoje poslednje piruete. Svoj ples prasići završavaju kada porumene i kad im kožica postane hrskava, kao čips.

Molok se dimi i puši

Manila je grad u kome se moderno prepliće sa tradicionalnim i orijentalnim. Sa jedne strane to su gospodske četvrti kao Forbs park u Makatiju, a sa duge, sirotinjske u Tondu. Ona je grad sa bezbroj katedrala, ali i na hiljade "girli - barova". Danas je i političko, ekonomsko i kulturno jezgro Filipina, u kome posetilac stiče prva saznanja o ljudima i istoriji ove ostrvske zemlje. Zlobnici za nju kažu da je atak na sva čula. Molok koji se dimi i puši i čija prašina se oseća na jeziku, ne da ni trenutka mira. Nastala je spajanjem više gradića, predgrađa i sela, Manila nezadrživo raste. Tako se pored tradicionalnih delova grada, rađaju i nove supermoderne četvrti. od kojih je najatraktivnija Makati. Ova četvrt ima svoj stil života, ekonomski je razvijena, ima kosmopolitski karakter, atraktivna je za turiste i zanimljiva kao internacionalni biznis centar. U Makatiju se osim poslovnih zgrada, elegantnih hotela i restorana, nalaze i moderni šoping centri.

Makati

U početku, strancu će se učiniti da je u Manili sve skupo, ali iz vizure lokalne sirotinje stranci su bogataši kojima po svaku cenu treba izvući novac iz džepa. Zbog toga se treba cenjkati, ali sa stilom i respektom prema suprotnoj strani. Za one kojima je cenjkanje nije jača strana, velika i povoljna ponuda svakojake robe može da se nađe u modernim tržnim centrima.

Manila je grad kome ne manjkaju kulturni događaji i zabava. To se vidi iz novina koje svaki čas najavljuju predstave u pozorištima, operi, zatim koncerte, izložbe, festivale i gostovanja svetskih megazvezda. Što se tiče noćnog života, Manila ima šta da ponudi. Zabave ima na pretek, za svakog i za svaki džep. I zato je stvar izbora, da li će se noć provesti u običnim "girli-barovima", noćnim klubovima ili nekoj diskoteci.

Skoro svaki ovdašnji muškarac veruje da je pravi mačo, veliki ljubavnik i heroj. Nigde na svetu se ne prodaje toliko gitara i pribora za vatromet koliko na Filipinima. Filipinci vole sve što je "muško". Sport i klađenje, naročito "sport kraljeva", borbe petlova koje predstavljaju jedinu šansu da se ostvari san o bogatstvu.

Ako bi se tragalo za simbolom Filipina, odnosno Manile, izbor bi sigurno pao na "džipni", proizvod mašte koji služi kao prevozno sredstvo. I zaista, nijedan obilazak ove ostrvske zemlje ne bi bio potpun bez džipnija koji je do pre 30, 40 i 50 godina bio običan džip u službi američkih snaga. Filipinci su vozila sa otpada uglancali i ukrasili, tako da danas predstavljaju odraz nacionalnog karaktera.

Džipni

Perolaki čamac

Mesto Pagsanđan, na istoimenoj reci, udaljen je od Manile oko dva sata. Osim što mi se pružila prilika da upoznam i život van grada, ovaj atraktivni izlet odabrala sam jer je u pitanju bio svojevrstan rafting. Vreme me je poslužilo, bilo je toplo i sparno, ali i oblačno. Da je bilo sunčano, verovatno bih zaradila sunčanicu.

Na mestu gde sam se ukrcala u čamac nalik na tanko, dugačko pero, reka je bila mirna. Čak i na glatkoj površini, svaki pokret ljuljao je perolaki čamac tamo-amo, tako da mi se činilo da će se svaki čas prevrnuti. Kasnije mi je to ljuljanje pričinjavalo posebno zadovoljstvo. Onda smo krenuli uzvodno, saputnica, ja i čamdžije. Goli do pojasa sedeći na krajevima čamca, iskusne čamdžije, otac i sin, poveli su nas u avanturu.

Reka Pagsanđan

Krajolik se svakog časa menjao, kao i raspoloženje reke Pagsanđan. Čas smo prolazili kroz džunglu, čas kroz uski kanjon, pa između glatkih stena i kroz plićake, sve do bučnog vodopada koji se obrušavao sa visine od 100 metara. Možda ovaj rafting i ne bi bio toliko atraktivan, da se ne odvija na krajnje neobičan način. Osim što veslaju, vešte čamdžije se u plićacima nogama odguruju o dno, ili o bočne stene. Tamo gde je potrebno, guraju ga preko glatkih balvana, a kada zapne, jednostavno ga sa sve teretom prenesu baš kao da je u pitanju pero!

Vodopad na reci Pagsanđan

Avantura ne bi bila potpuna da sa još nekolicinom odvažnih muškaraca nisam na splavu krenula ka vodopadu. Da bismo ušli u pećinu, morali smo da prođemo kroz debelu vodenu zavesu, ali već pre toga vodena prašina i kapljice prskale su nas i bockale po čitavom telu. A onda nam se vodena masa obrušila na glavu i ramena. Naši krici i jauci, zalepili su se za zidove mračne pećine. Uvukavši se u pećinu, umorni, skliznuli smo sa splava u tamnu vodu, koja je brborila i grgorila kao da ključa. Odvojeni od ostatka sveta snažnim vodopadom, prepustili smo izbubecana tela ovom prirodnom džakuziju!

Sonja Lapatanov
Politika MAGAZIN 504 – 27.05.2007.