PETROVARADIN

GIBRALTAR NA RECI

Tik iznad desne obale Dunava, na hridini Fruške gore, vekovima se kočoperi jedna od najvećih i najočuvanijih tvrđava ne samo u Evropi

Malo je onih koji će zastati u odgovoru na pitanje ko je graditelj Petrovaradinske tvrđave. Najveći deo će, gotovo horski, odgovoriti da je to markiz Sebastijan Voban (1633–1707), francuski vojskovođa, arhitekta i pisac iz vremena Luja IV. Da, ali on nikada nije ni kročio na ove prostore, a ne da je sa planom u rukama hodio nad talasima Dunava.

Mapa lokacije Petrovaradina

U Evropi tog doba Voban je uvažavan kao najumešniji arhitekta po čijem sistemu je izgrađen niz značajnih tvrđava. A Petrovaradin je bio nameran da bude značajan bedem neprijatelju i onda je, što da ne, preuzeta ideja nekoga ko se u tome već oprobao i dokazao. I tako Voban stigao, ali i ostao, ovde.

Prvi plan Petrovaradina uradio je inženjerski pukovnik Kajzersfeld, dok je drugi nacrt umeće geografa i putopisca italijanskog grofa Marsiljija. Početne radove izvodio je vojni graditelj Vamberg, posle njega stiže Gisenbir, za njim Doksat, Manet i Šreder. Gradnju su nadzirali princ Eugen Savojski, grof Karafa i, na kraju, prestolonaslednik, budući car Josif II.

Lepo, ali šta je bilo sa hiljadama onih bezimenih koji su sve te silne ideje, planove i naređenja morali da sprovedu u delo? Veći deo radne snage činili su kmetovi sa obližnjih imanja, vojnici (uglavnom pripadnici srpske milicije), zatvorenici, ratni zarobljenici i najamnici. Rad je bio toliko težak da je za vreme gradnje, dnevno umiralo između 50 i 70, te ne čudi ni kletva dotekla iz tog vremena: "O, junače, dabogda ti duša Varadin gradila!".

Petrovaradinska tvrđava, nastala 1692–1780. godine

Sve je bilo podređeno podizanju kamene zaštite koja će bečkom dvoru, bar što se tiče opasnosti po Carstvo sa te strane, omogućiti sigurnost, jer početkom XIX veka Petrovaradin je – sa svojih 4.000 vojnika u kasarnama, barutanama prepunim municije i sa 400 topova različitog kalibra – postao najbezbednija tvrđava Carstva.

Bastioni, šančevi, kapije…

Na 112 hektara, odnosno 112.000 kvadratnih metara, ugnezdila se Petrovaradinska tvrđava, na tri puta većem prostoru nego što je, nešto južnija, Beogradska. A na njoj kilometri utvrda, šančeva i svakojakih zdanja neophodnih da bi život u njoj tekao bez preterane bojazni za sigurnost. Uostalom, zato je i građena da joj čak ni razorni zemljotres iz 1726. godine nije previše naudio, a vojske su je, u strahopoštovanju, zaobilazile u velikom luku.

Bastion austrijskog cara Leopolda Prvog Habzburškog

Bastioni, jedno od glavnih obeležja tvrđave i umnogome novina za vreme gradnje, zapravo su bedemi sa više takozvanih preloma koji omogućavaju unakrsnu vatru ispred jakih grudobrana, a sve zbog toga da bi učinak neprijateljske artiljerije smanjili na najmanju moguću meru. Prvi koji je ovde podignut nosi ime austrijskog cara Leopolda Prvog Habzburškog (1657–1705), potom je izgrađeno još osam njih, svaki prigodnog naziva.

Beogradska kapija

Svaka tvrđava koja bi da veruje da je neosvojiva nezamisliva je bez šančeva. A ovde ih ima gotovo na sve strane. Od onih dubokih, zemljanih, koji su bile (ne)savladiva zamka za neprijatelja, do vodenih u podgrađu tvrđave koje nisu mamili ni najbolje plivače.

Da bi se ušlo (i izašlo) u jedan ozbiljno utvrđen grad neophodne su i kapije. U Petrovaradinu ih nije lako i samo pobrojati, toliko ih ima.

Duga kasarna, danas hotel "Varadin"

Tu su, naravno, i kasarne. Pre svega, ona koja čini prepoznatljivom siluetu Petrovaradina – Duga kasarna, danas hotel "Varadin". U Jednostavnoj kasarni sada je Istorijski arhiv Novog Sada. A Topovnjača, Arsenal ili Mamulina kasarna, kako je sve nazivana, svakako je najznačajnija jednospratna zgrada sa mansardom, gde se ugnezdio Muzej grada Novog Sada. U nekadašnjoj kasarni Hornverk danas se školuju budući umetnici…

Nepravedno bi bilo preskočiti Oficirski paviljon, Podoficirsku menzu, te Izolovani paviljon, koji je najvišim gostima ponajvećma služio za odmor i razonodu. Ni u krčmama se nije oskudevalo i sve su, bez izuzetka, bile "kod" nekog: Kod zvezde, Kod jagnjeta, Kod zelenog drveta, Kod slona, Kod jelena, Kod divljeg čoveka, Kod crnog orla, Kod crnog kotla, Kod crnog medveda…

Ulaz u podzemne vojne galerije

Otkad je sveta i veka podzemlje je smatrano svojevrsnom skrivnicom, utočištem koje nudi pouzdanu zaštitu svima koji nisu radi ili spremni da stvari rešavaju licem u lice. Graditelji Petrovaradina znali su da može da se desi da neprijatelj nekako ipak uspe da prodre u tvrđavu i rešili su da izgrade podzemne hodnike i galerije, pravi mali podzemni grad.

I punih jedanaest godina, od 1765. do 1776. godine, oko 400 minera, predvođenih austrijskim inženjerskim majorom Alfredom Šrederom, gradilo je takozvani protivminski sistem ili splet podzemnih hodnika i galerija. Cilj je bio da se posada što uspešnije suprotstavi neprijatelju koji bi, ne daj bože, uz pomoć mina uspeo da prodre u tvrđavu. Zbog toga je, na četiri sprata, prokopano nešto preko 16.000 metara hodnika, odnosno galerija određenih namena.

Magistralna galerija III položaja

Svaka galerija imala je oznaku za položaj (I–IV), broj hodnika (1–527), namenu i ime uglavnom dobijeno po nekom od austrijskih careva ili plemića. Kada su radovi završeni (konačno 1783), ovaj sistem bio je treći po veličini u Evropi, odmah iza tvrđave Luksemburg (23 kilometra) i Jozefovog sistema (45 kilometara) u današnjoj Češkoj.

Sat kome se ne žuri

U podzemlju Tvrđave, gde je prokopan i veliki bunar prečnika 3,5 a dubine 39 metara, smestilo se i 12.000 puškarnica kao i 155 otvora za dejstvo artiljerijskom vatrom. Uz sve to, unutra je moglo da se nagura oko 6.000 vojnika.

Danas radoznalci, pod odgovarajućim osvetljenjem i uz prigodne mape, mogu da prošetaju kilometar i po dugačkim hodnicima ispod same Gornje tvrđave. Ostali hodnici i galerije nisu osvetljeni, ali je prava avantura provući se bar kroz deo njih. Kad ugasiš baterijsku lampu i zaustaviš disanje, jedino čuješ tahikardične otkucaje sopstvenog srca. I onda tešiš samog sebe da to nije od straha nego od napornog krivudanja i saginjanja tamo-amo. Ali, vredi…

Kula sa satom

Građanima Novog Sada, sa druge strane reke, sat odavno nije neophodan. Uvek mogu da bace pogled prema Petrovaradinu, odnosno Bastionu Ludviga Badenskog, i nema problema. Posebno zato što velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute.

To je učinjeno da bi "i lađari i Mađari" iz daljine utvrdili koje je doba dana. U pun sat se smenjivala straža, pa minuti i nisu bili tako važni, a u vreme kad ga je carica Marija – početkom XVIII veka – poklonila Petrovaradinu nikome se nije preterano žurilo.

Mada je stara kula porušena polovinom XVIII veka, kad je podignuta ova sadašnja, glomazni satni mehanizam ostao je isti. Navija se svakog dana ručno. Brojčanik se nalazi na sve četiri strane baroknog tornja, a brojevi su ispisani rimskim ciframa, kao što je običaj na svim hrišćanskim crkvama. Na jabuci tornja je vetrokaz sa kompasom, a njegova zastava na jarbolu nema koplje nego – srce.

Zanimljivo je da ovaj sat, inače simbol Petrovaradinske tvrđave, zovu i "pijani sat". Nije da je baš sklon lumperaju, već mu se ne žuri kad je hladno, a brza kad je vruće.

Danas Tvrđavom, ali i delom njenog podzemnog lavirinta, caruju umetnici smešteni u četrdesetak ateljea, tu su galerije i kafei, a već nekoliko godina sredinom jula slivaju se reke mladih iz sveta da bi uživali u Egzitu, najvećem muzičkom festivalu jugoistočne Evrope…

Petar Milatović
Politika – 07.10.2007.