Najveća i najnaseljenija od tri baltičke države, Litvanija je uglavnom nizijska zemlja prošarana sa 722 reke i čak 2.800 jezera. U njoj tokom leta ne mora da se beži od sunca, a kupanje u moru zahteva i priličnu dozu hrabrosti
Da li je Vilnjus u šumi ili je šuma u njemu? Odgovor na ovo pitanje potražila sam obilaskom grada sa Ivetom, mojom litvanskom drugaricom, koja je bila spremna da mi pokaže sve kutke prestonice Litvanije.
Autobus se probijao kroz zaslepljujuću svetlost još nepotrošenog dana. Od periferije do samog centra prošli smo kraj mnogobrojnih prirodnih jezera – tamo ih nazivaju Zelena jezera – koja su mirno dremala okružena stogodišnjim hrastovima.
Autobus se probijao kroz zaslepljujuću svetlost još nepotrošenog dana. Od periferije do samog centra prošli smo kraj mnogobrojnih prirodnih jezera – tamo ih nazivaju Zelena jezera – koja su mirno dremala okružena stogodišnjim hrastovima.
Mapa i lokacija LitvanijeSrce grada je na raskrsnici puteva, ušću dve reke (Vilnje i Nerisaj) i mesta gde se nalazi "magični kvadrat", na kojem je šarenim slovima ispisano "stebuklas", što u prevodu znači čudo. Naime, 1989. godine odatle je krenuo, sve do Rige i Talina, "Baltički put" dug 595 km, živi lanac ljudi koji su podržavali odvajanje od Sovjetskog Saveza. Već sledeće godine, Litvanija je postala nezavisna država. Okušala sam i ja sreću, zamislila želju, i tri puta se zavrtela oko sebe kako valja učiniti da bi se ispunila. Vredelo je pokušati!
San o gvozdenom vuku
Snežna belina bode mi oči: katedrala Sv. Stanislava i Sv. Vladislava, čijih 11 kapela potiču još iz XIII veka, u spomen na vreme kad je Litvanija, kao poslednja u Evropi, prihvatila hrišćanstvo. Prvobitna katedrala nestala je u požaru a sadašnja je obnovljena prema planovima Laurunasa Gucevičiusa, dok je novu dekorativnu plastiku koja prikazuje biblijske scene, radio italijanski umetnik Tomaco Rigi.
San o gvozdenom vuku
Snežna belina bode mi oči: katedrala Sv. Stanislava i Sv. Vladislava, čijih 11 kapela potiču još iz XIII veka, u spomen na vreme kad je Litvanija, kao poslednja u Evropi, prihvatila hrišćanstvo. Prvobitna katedrala nestala je u požaru a sadašnja je obnovljena prema planovima Laurunasa Gucevičiusa, dok je novu dekorativnu plastiku koja prikazuje biblijske scene, radio italijanski umetnik Tomaco Rigi.
Katedrala Sv. Stanislava i Sv. VladislavaDok se sunce tromo pelo nebeskim svodom, požurile smo na vrh Gediminas zamka odakle se pruža prekrasan pogled na najveći barokni grad na severu Evrope. Uprkos ratovima, okupacijama i zubu vremena, njegova arhitektura je ostala jedinstvena i nepromenjena.
Reka Vilnja deli grad na dva dela, novi – sa zastakljenim palatama i stari – koji svedoči o mešavini raznih kultura i uticaja. Sedeći na toploj crvenoj opeci, Iveta mi je ispričala legendu o nastanku Vilnjusa.
Reka Vilnja deli grad na dva dela, novi – sa zastakljenim palatama i stari – koji svedoči o mešavini raznih kultura i uticaja. Sedeći na toploj crvenoj opeci, Iveta mi je ispričala legendu o nastanku Vilnjusa.
Zamak Gediminas, kulaJednog dana, kaže priča, vojvoda po imenu Gediminas je iz svog zamka Trakai krenuo u lov ali se nekako odvojio od pratnje i izgubio. Noć je proveo pod otvorenim nebom, u skrivenom šumarku. Tu je usnio vrlo čudan san – velikog gvozdenog vuka kako zavija. Narednog jutra, čim je našao put do zamka, požurio je kod starog vrača Lizedeika da mu protumači san. Moraš na mestu koje si video u snu, rekao mu je vrač, da podigneš grad koji će biti moćan kao zavijanje gvozdenog vuka i čija će se slava nadaleko pročuti. Gediminas je poslušao savet i danas se na mestu koje je sanjao, nalazi prostrani trg kojim dominiraju njegova statua i statua gvozdenog vuka.
Gradska kućaStudentski zagrljaj
Stari grad predstavlja riznicu kulturnih spomenika i središte društvenog života. Tu se nalaze sve važnije ustanove kao što su Parlament, Gradska kuća, univerzitet, pozorište, škole…
Stari grad predstavlja riznicu kulturnih spomenika i središte društvenog života. Tu se nalaze sve važnije ustanove kao što su Parlament, Gradska kuća, univerzitet, pozorište, škole…
Crkva Sv. AnePravi biseri su crkva Sv. Ane, čija je lepota toliko očarala Napoleona Bonapartu da je hteo, opeku po opeku, da je preseli u Pariz, zatim crkva Sv. Bernardine, statua poljskog pesnika Adama Mickijeviča… Simbol Litvanije predstavlja kapija Sv. Device Marije, koju krasi ikona u zlatu i za koju se veruje da ima određene magijske moći.
Kapija Sv. Device MarijeŠetajući starim ulicama čula sam treperave zvuke nekog instrumenta. "To je kankles, naš tradicionalni žičani instrument", objasnila mi je Iveta. Melodija je razigrano pulsirala ulicom, mameći osmehe na licima prolaznika. Ako samo jedan instrument može da unese tračak toplote u sasvim običan dan, zamislite koliko tek radosti ima u "Danu muzike", kad i mladi i stari, i profesionalci i amateri, izlaze na ulicu i sviraju. Ovo je, inače, samo jedan od mnogobrojnih zanimljivih praznika, u koje spadaju i "Dani univerziteta" i "Zagrlimo naš univerzitet", kada se studenti okupljaju ovog doma znanja i pokušavaju da ga zagrle, pa "Dani čitanja knjiga na ulici"…
KanklesU "Užupo republici" odnosno "Republici preko puta reke", vladaju posebna pravila. Taj deo grada pripada mladima, pre svega umetnicima. Oni imaju svog predsednika, šerifa koji juri republikom u malim žutim kolima, biskupa, dve crkve, praznike ali i zakone. Tu smo odlučile da predahnemo u restoranu na reci. Čekajući ručak, Iveta mi je prevela članak iz novina, o tome kako su mladi umetnici osmislili humanitarnu akciju prikupljanja odeće za beskućnike. Uspeli su da prikupe veliki broj "markirane" garderobe i da beskućnike pretvore u prave "poslovne ljude" i "modele".
Zamak TrakaiOve godine u Vilnjusu će biti proslava milenijuma imena Latva, odnosno Litvanija, koje se prvi put spominje 1009. godine u spisima o misionarima poslatim da šire hrišćanstvo. Tokom hiljadite godišnjice glavni grad Litvanije će biti evropska prestonica kulture.
Da bih bolje osetila duh ovdašnjih ljudi, Iveta me je povela u Trakai, srednjevekovni Gediminasov dvorac na jezeru, gde sam probala specijalitete njihove tradicionalne kuhinje. Obrok obično počinje hladnom supom od cvekle uz koju se poslužuje vruć pečeni krompir, glavno jelo čine cepelini, a kao dezert smo smazale neizbežnu šakoti tortu koja ima oblik jelke, a ukus suvog keksa.
Cepelini su, zapravo neka vrsta knedli koje se prave u vreme praznika, a njihov fil, onaj sa pečurkama je fantastičan, menja se u zavisnosti od sezone. Postoji i igra u kojoj se u jedan cepelin stavi glavica crnog luka, pa ko ga izvuče – znači da nema sreće.
Litvanska hrana, a posebno cepelini, veoma je teška, što predstavlja ostatak davnih vremena kad je bilo neophodno puno energije za rad u uslovima ovdašnje ne baš blage klime.
Brdo krstova
Još jedan ostatak iz tih davnih vremena je i ćilibar, fosilna smola davno nestalog četinara Pinus succenifera koju, uprkos tome što nema kristalnu strukturu, smatraju dragim kamenom i od koje se prave nakit i suveniri. Veći komadi su, na žalost, uništeni, jer je kamen lako zapaljiv, pa su ga starosedeoci, ne znajući za njegovu vrednost, koristili kao ogrev. Legenda o podvodnoj kuli od ćilibara kaže da son može naći na baltičkoj obali posle oluje, pa smo Iveta i ja okušale sreću. Nije teško pogoditi koliko smo uspeha imale u tome.
Da bih bolje osetila duh ovdašnjih ljudi, Iveta me je povela u Trakai, srednjevekovni Gediminasov dvorac na jezeru, gde sam probala specijalitete njihove tradicionalne kuhinje. Obrok obično počinje hladnom supom od cvekle uz koju se poslužuje vruć pečeni krompir, glavno jelo čine cepelini, a kao dezert smo smazale neizbežnu šakoti tortu koja ima oblik jelke, a ukus suvog keksa.
Cepelini su, zapravo neka vrsta knedli koje se prave u vreme praznika, a njihov fil, onaj sa pečurkama je fantastičan, menja se u zavisnosti od sezone. Postoji i igra u kojoj se u jedan cepelin stavi glavica crnog luka, pa ko ga izvuče – znači da nema sreće.
Litvanska hrana, a posebno cepelini, veoma je teška, što predstavlja ostatak davnih vremena kad je bilo neophodno puno energije za rad u uslovima ovdašnje ne baš blage klime.
Brdo krstova
Još jedan ostatak iz tih davnih vremena je i ćilibar, fosilna smola davno nestalog četinara Pinus succenifera koju, uprkos tome što nema kristalnu strukturu, smatraju dragim kamenom i od koje se prave nakit i suveniri. Veći komadi su, na žalost, uništeni, jer je kamen lako zapaljiv, pa su ga starosedeoci, ne znajući za njegovu vrednost, koristili kao ogrev. Legenda o podvodnoj kuli od ćilibara kaže da son može naći na baltičkoj obali posle oluje, pa smo Iveta i ja okušale sreću. Nije teško pogoditi koliko smo uspeha imale u tome.
Muzej ćilibara u PalangiNajlepše eksponate videle smo u Muzeju ćilibara u Palangi, gradu na Baltičkom moru, gde smo kupile i nekoliko suvenira motreći da nam prodavci ne podmetnu plastiku kao što se
dešava.
Uobičajeno je da se suveniri kupuju da bi se poneli kao uspomene, međutim, posle dugog putovanja po "kišnoj zemlji" kako Litvaniju još zovu, došli smo na mesto gde se suveniri – ostavljaju.
dešava.
Uobičajeno je da se suveniri kupuju da bi se poneli kao uspomene, međutim, posle dugog putovanja po "kišnoj zemlji" kako Litvaniju još zovu, došli smo na mesto gde se suveniri – ostavljaju.
Brdo krstovaBrdo krstova, simbol patnje i nade litvanskog naroda, mnogima je poznato kao sveto mesto. Od XI do XIV veka na njemu se nalazio drveni zamak koji je spaljen. Ko je i kada postavio prvi krst ne zna se, ali se veruje da se to dogodilo posle navodnog pojavljivanja Bogorodice na vrhu brda. Vremenom je postavljeno preko sto hiljada krstova, pa je ovo mesto proglašeno svetim.
Godine 1923. tu su počeli da se održavaju crkveni festivali i masovne molitva što je zabranjeno tokom sovjetskog perioda. Novi talas postavljanja krstova, počeo je 1956. godine kad su prognani u Sibir, počeli da se vraćaju kući. Vlasti su pokušale da to suzbiju odlučivši da sa svetilišta odnesu sve krstove koje nisu imali umetničku vrednost. Po njihovoj proceni verovatno je nije imao nijedan, jer su odneli sve. Međutim, vremenom, krstovi su počeli ponovo da se pojavljuju i danas se procenjuje da ih ima više od 100.000. Među njima je i onaj, u podnožju, postavljen 1993. godine po želji pape Jovana Pavla Drugog u znak ljudske dobrote i ljubavi. Od tada ovo brdo ne posećuju samo vernici, već i mnogobrojni turisti, koji takođe žele da tu ostave svoje krstove.
Godine 1923. tu su počeli da se održavaju crkveni festivali i masovne molitva što je zabranjeno tokom sovjetskog perioda. Novi talas postavljanja krstova, počeo je 1956. godine kad su prognani u Sibir, počeli da se vraćaju kući. Vlasti su pokušale da to suzbiju odlučivši da sa svetilišta odnesu sve krstove koje nisu imali umetničku vrednost. Po njihovoj proceni verovatno je nije imao nijedan, jer su odneli sve. Međutim, vremenom, krstovi su počeli ponovo da se pojavljuju i danas se procenjuje da ih ima više od 100.000. Među njima je i onaj, u podnožju, postavljen 1993. godine po želji pape Jovana Pavla Drugog u znak ljudske dobrote i ljubavi. Od tada ovo brdo ne posećuju samo vernici, već i mnogobrojni turisti, koji takođe žele da tu ostave svoje krstove.
Drvene skulpture na Brdu vešticaI ja sam ostavila jedan, ali sam sa sobom, kući, ponela uspomene na naše avanture:
Nacionalni park Neringa– kupanje u hladnom Baltičkom moru, duge šetnje po Brdu veštica ukrašenom neobičnim drvenim skulpturama, vožnju biciklom po peščanoj kosi nacionalnog parka Neringe i, pre svega, na velikodušno gostoprimstvo moje drugarice Ivete i njene porodice.
Katarina Predolac
Politika MAGAZIN 593 – 08.02.2009.
Politika MAGAZIN 593 – 08.02.2009.
Нема коментара:
Постави коментар