LIBAN

AKROPOLJ U DOLINI BEKA

U drevnoj zemlji "meda i mleka" na svakom koraku nalazimo svedočanstva prohujalih vremena i civilizacija, od Persijanaca, Grka i Rimljana, do Turaka i Francuza. Spomenici koji su preživeli ratna razaranja u prošlom veku, sad dobijaju novi sjaj

Ime Liban u prevodu znači "mleko i med". Smeštena između Sirije i Izraela, ova bliskoistočna zemlja leži na slatkovodnim izvorima, ima dva planinska masiva, Liban i Antiliban sa najvišim vrhom od 3.088 metara, a između tih kedrovima i maslinama pokrivenih planina proteže se 170 kilometara dugačka plodna dolina Beka. Treći i najdarežljiviji sused mu je Sredozemno more sa pretežno peskovitom obalom.

Mapa i lokacija Libana

Pored manjih, Liban ima i dve velike reke, Litani i Orontes. Priroda je prema ovoj zemlji bila velikodušna: Libanci za četrdesetak minuta mogu, posle kupanja u moru, da stignu na skijanje na neki od snegom uvek pokrivenih planinskih vrhova.

Preko ove raskrsnice Evrope, Azije i Afrike protutnjali su Persijanci, Grci, Rimljani i Turci i svako od njih je iza sebe ostavio tragove u kulturi, veri, običajima i – genima! Starosedeoci Libana, Feničani, bili su dobri brodograditelji i trgovci, baš kao i današnji žitelji ove zemlje. Tridesetih godina prošlog veka nazivan je Švajcarskom Istoka i pod francuskim protektoratom doživeo je vreme procvata.

Bejrut nema centar grada

Bejrut

U glavnom gradu Bejrutu (ime znači "izvor") niču vile, palate, parkovi, šetališta kraj mora oivičena palmama… Svetski kapital se slivao u zemlju banaka, nicali suluksuzni hoteli sa livrejisanom poslugom i kockarnicama. Bogataši sa svih strana dolazili su u Bejrut da se provedu. Sve to nestalo je u građanskom ratu koji je izbio 1975. godine, trajao dugo i odneo mnogo ljudskih žrtava.

Danas, kad se raspitujemo u hotelu za centar grada, kažu nam, sa tugom u glasu, da "Bejrut nema centar grada… imao ga je pre rata, a sad se još izgrađuje".

Bejrut, hotel "Sent Žorž"

Spuštamo se prema šetalištu i izbijamo na hotel "Sent Žorž", uvijen je u veo, kao nevestino lice, kroz koji se nazire nekadašnja lepota. Kad renoviranje bude završeno, sijaće kao nekad. Preko puta je američka ambasada, a malo dalje, zagledan u pučinu, uzdiže se hotel "Fenicija". Sve zgrade koje su koliko-toliko ostale, biće obnovljene, a ono što je nestalo – nestalo je bespovratno! Nema više najstarijeg i najlepšeg trga Martir, sa palmama i statuom na sredini.

Čistoća Bejruta je toliko upadljiva da bode oči i mami čežnjive uzdahe. Kao da na dlanu blista nova četvrt grada napravljena od kamena peščara. Stepenice vode dole, do zelenilom ukrašenog trga sa visokom sahatkulom u sredini. Trg Etual, napravljenje za osam meseci celodnevnog rada.

Zidari za izgradnju Bejruta najviše koriste kamen i kedrovo drvo, koje je inače simbol Libana.

Bejrut, ulica duž morske obale

Hodamo duž široke ulice Mazra, sa svetiljkama koje podsećaju na fenjere i blistavim reklamama sa strane. Topli povetarac sa mora povija i mrsi grane lepezastih palmi. Ukrašen i blistav pod modrim nebom, Bejrut izgleda čarobno i opet privlači došljake.

Golubovi i sok od ruža

U glavnom gradu Libana ima najviše radnji sa hranom, na svakom uglu je piljara, a u njima svega, od mango plodova do jagoda. Hamra je najstarija ulica sa bezbroj prodavnica, poslastičarnica, poslovnih zgrada i hotela. Ispod Hamra-skvera su ekskluzivni butici, pokretnim stepenicama se stiže do terase sa kafeima. U menjačnicama su pravila ista kao i pre rata – moguće su transakcije svih svetskih valuta.

Bejrut, dve stene i golubovi

Nedaleko od obale, u moru se nalaze dve stene. Za ove simbole grada vezana je neobična priča. U pećinama koje se nalaze u njima oduvek su živeli golubovi. Za vreme rata, stanovnici su neke od njih dresirali da budu pismonoše. Leteći "špijuni" su na nožicama prenosili važne poruke. Neki su se vraćali sa odgovorom, neki završavali – u paprikašu! Zahvalni žitelji svakom turisti preporučuju da odu i pogledaju stene.

Uveče odlazimo u piceriju. Uz pice na libanski način, hrskave i tanke sa mnogo maslina, popili bismo i pivo. Ne može, kaže kelnerica, zbog Ramadana ne služimo alkohol. Posle večere naplatili su nam samo jednu picu. Opet pitamo zašto. "Zbog Ramadana imate popust", rekli su nam. Odlazimo u "Siti" na kafu. Preko puta nas je radnja sa cvećem. "Libanon rozis", čitam glasno. Kelner u blizini klima glavom i već sledećeg trenutka se pojavljuje sa čašom u kojoj je neka ružičasta tečnost. Šta je to? "Pa, tražili ste sok od libanskih ruža", odgovara. "To je naš specijalitet! Ružinim laticama se napune flaše i kad sa vremenom puste sok, razblažen i hladan, izvanredan je napitak".

Deir el Kamar, grad-muzej

Sutradan, udobnim autobusom krećemo put brda u obilazak jedne od pet libanskih provincija. Pred nama je širok put, desno je more, a levo se unedogled prostiru nasadi banana. Smenjuju ih beskrajni staklenici sa crvenim i plavim paradajzom. Brežuljci oko nas su prekriveni šumama mandarina, pomorandži, jabuka, krušaka, kajsija – sve ono što kod nas ne može da uspe na visini od 500 metara, u ovoj zemlji uspeva na 1.500! Tome doprinose topli vazduh sa mora i vlaga sa planina.

Zaustavljamo se u mestu Deir el Kamar, u prevodu "Manastir na mesečini". Na sredini omanjeg popločanog trga je česma, naokolo kamene kuće sa izduženim prozorima. Tvorac gradića, koji je zbog nečega proteran iz zemlje, bogat i obrazovan, živeo je u Rimu i Firenci. Opčinjen italijanskom arhitekturom, na obronku planine Šuf sagradio je ovo mesto, nekada veoma važnu tačku na putu svile. Danas je to grad-muzej.

Vreme je ručku, zaustavljamo se ispred jednog tipičnog libanskog restorana. Libanci imaju bogatu i raznovrsnu trpezu sa mnoštvom predjela, a specijalitet je kibe (mleveno meso sa žitaricama). Nacionalno piće je arak i služi se uz meze.

Antički Balbek i legenda o Tiru

Balbek, "Akropolj Istoka"

Motor brekće, gume škripe savlađujući "lakat" krivine. Oko nas se presijavaju snežne kape planine Liban. Prvi prevoj je na 1.600 metara. Odozgo puca pogled na dolinu Beka, po sredini mirno teče reka Litani. Tu, gde su za vreme rata vođene najžešće borbe, danas odmaramo pogled na plodnim poljima. Mestašce Balbek je centar okruga cele doline. Prolazimo kroz ulice sa radnjama i robom izloženom napolju. Najviše je okruglih crnih furunica, dobrodošlih za temperaturu koja retko spada ispod nule. Najednom, na jakom podnevnom suncu izranja jedno od svetskih čuda, antički lokalitet Balbek, "Akropolj Istoka", kako ga zovu Evropljani.

Balbek, Jupiterov hram

Gradili su ga mnogi: Feničani, Grci, Rimljani, Turci. Prvi podaci datiraju iz vremena krstaških ratova (XII i XIII veka). Horde osvajača i zemljotresi učinili su svoje. Početkom ovog veka nemački arheolozi su započeli, a Libanci nastavljaju iskopavanja i istraživanja lokaliteta. Ovaj grad, nestvarne lepote i prohujalih vremena, nikad nije do kraja završen. Svetilišta i hramovi bogovima Bahu, Jupiteru i Veneri pravljeni su od mekog kamena peščara sa stubovima visokim i do 22 metra. Za njih je donošen crveni kamen čak iz Asuana. Na mnogim oborenim stubovima se vide udubljenja na spojevima: da bi bili stabilni, graditelji su ih punili olovom. "Kamen trudnica", koji je trebalo da opasuje ceo grad, nazvan je tako pošto su nerotkinje dolazile i molile se na njemu da dobiju potomstvo. Kažu da se taj običaj zadržao do danas.

Ostaci starog grada Tir

Obišli smo i grad Tir, koji je za vreme Septimija Severa bio impozantna metropola. O njemu postoji legenda koja kaže da se feničanski bog Melkart šetao obalom, dok je njegov pas čeprkao po pesku. Kada se vratio gospodaru, njuška mu je bila purpurne boje. Na Melkartovu zapovest, njegovi robovi su tu pronašli neobičnu vrstu školjke koja na dodir ispušta purpurnu boju. Prelepa nimfa Tir ju je ugledala i poželela da ima haljinu iste boje. Podanici su se bacili na posao: mleli su školjke, solili, potom kuvali i tek tada dobijali purpur. Bio je toliko dragocen da se jedan gram praha prodavao 20 puta skuplje od grama zlata. Zbog te boje Feničani su dobili ime (Feniks, vatreni, purpurni).

Drevni stanovnici Tira bavili su se uglavnom trgovinom. U to vreme grad je bio ostrvo na čijoj je obali car Hiram sagradio utvrđenje sa 45 metara visokim bedemom. Niko ga nije osvojio sve do Aleksandra Velikog, koji je naredio da se poseče 40.000 kedrova i od njih sagradi flota. Tek posle tromesečne opsade, Tir je pao. Osvajači su nasuli zemlju između ostrva i mora i tako dobili poluostrvo.

Posebno su interesantne tirske nekropole. Iskopano je preko 300 sarkofaga. Visoki i masivni, napravljeni od kamena, mnogi su imali šupljinu na uzglavlju. Napravili su ih pljačkaši grobova koji su proturajući ruku uzimali dragocenosti koje su uglavnom bile na glavi pokojnika: minđuše, zlatne ogrlice, grivne…

Čudotvorni kedar

Libanski kedar

Obilazimo sever Libana, petu i poslednju provinciju na ovom putovanju. Cela oblast je planinska. Među oblacima smo, klisura ispod nas se zove Sveta dolina, a kao osinje gnezdo, stapajući se sa stenom, nad klisurom je manastir. U njegovoj ravni je selo, a u njemu kuća uklesana u steni. Ispred ulaza na drvenoj tabli piše "JIBRAN". Obradovah se: Halil Džibran, filozof, mislilac, slikar. Knjige su mu prevedene na više od 38 jezika, pa i na naš! Posle neslaganja sa događajima u zemlji, otišao je u Njujork. Poslednja želja mu je bila da počiva ovde gde se rodio i rastao.

Nastavljamo put, koji postaje još strmiji. Sve bliže smo vrhovima pokrivenim snegom. Od Bejruta smo prešli 200 kilometara samo da bismo videli simbol Libana, kedar! U svetu rastu četiri vrste ovog drveta: atlantski, kiparski, himalajski i ovaj, libanski, koji se smatra najkvalitetnijim i najstarijim. Ovaj četinar je izuzetno cenjen zbog dugotrajnosti. Egipćani su od njega pravili sanduke za mumije, jer ispušta karakterističan miris štetan za insekte i parazite, a pošto ga smola štiti od brzog propadanja, koristi se i za izradu čamaca, brodova i kuća.

Upravo tu, ispod ogromnog kedra, sreli smo Virdžiniju.

"Dobar dan, kako ste? Moje je ime Virdžinija, ja ovde živim. Otac moj je Libanac, a majka Verica iz Pančeva. Našli su se u Libiji gde su oboje radili… Sad svi živimo u Bejrutu. Sačekaj malo da vidiš moja mala ćerka, ima plave oči kao moja majka!", uzviknu i otrča do luksuznog automobila, iz koga pažljivo iznese "zamotuljak". Dok beba guče, mlada žena nam dovikuje "srećan put" i maše, topla i ljupka baš kao i njena zemlja.

M. Starčevic
Politika MAGAZIN xxx – 24.02.2008.